UMETNOST

Loke Utgard radi sa provokativnom fotografijom i filmom, istražujući želju, starenje, ranjivost, seksualnost i granicu između fine art i pornografije.

Za kustose, galerije, muzeje i organizatore izložbi koji traže umetnike koji rade sa telom, intimnošću i društvenim tabuom, tekst umetnika ispod predstavlja praksu i pitanja koja joj se stalno vraćaju.

Predlozi za izložbe i projekcije mogu se razgovarati direktno sa umetnikom. Navedi instituciju ili prostor, kustosku temu, predloženi format, lokaciju i datume, kao i dela koja te zanimaju.

Piši na contact@lokeutgard.com da razgovaramo o predlogu i dostupnosti relevantnih radova.

Za fotografska dela dostupna za kupovinu pogledaj ograničena erotska i provokativna fine art izdanja u Kolekcionarskim izdanjima. Upiti za kupovinu i izložbe obrađuju se odvojeno.

contact@lokeutgard.com · Kolekcionarska izdanja

Zanimaju me privatni život i misli ispod pristojne verzije.

Želja, starenje, privlačnost, stid, fantazija, ranjivost, seks, kontrola, ljubomora, nežnost, nada, razlika, ružnoća, humor i sve stvari koje potpuno obični ljudi nose u sebi dok svetu pokazuju mnogo uredniju verziju sebe.

Neizbežno ih istražujem iz pozicije u kojoj sam: kao sredovečni beli muškarac koji gleda kako mu telo stari, dok primećuje da radoznalost, želja i mašta ne stare nužno istim tempom.

Postoji razmimoilaženje. Pukotina.

I znam da nisam sam u njoj.

Toliko stvari ostane neizgovoreno, a ipak svakog dana tiho sedi u tamnijim uglovima našeg uma.

Ta kontradikcija me fascinira.

Spoljašnjost se menja. Ponekad dramatično. Ali šta se dešava sa osobom iznutra? Šta se dešava sa privlačnošću? Seksualnošću? Fantazijom? Sa stvarima koje i dalje želimo, ali sve više osećamo da ne bismo smeli da ih želimo?

Veliki deo mog rada počinje kod one male neprijatne yuck reakcije.

I iskreno, mislim da je dobra.

Često je pratim kao pas miris. Ka neprijatnoj misli, društveno neprimerenoj želji, fantaziji koju neko odmah želi da sakrije, odbaci ili osudi.

Previše star.

Previše mlada.

Previše seksualno.

Previše sirovo.

Previše intimno.

Previše ružno.

Previše.

Umesto da se odmah okrenem, obično želim da znam zašto.

Ponekad nas nelagoda upozorava na nešto važno.

Ponekad smo samo stigli do jedne od onih nevidljivih kulturnih granica koje su prethodne generacije nekada povukle i koje niko dugo nije pitao zašto uopšte postoje.

Nemam neko posebno poštovanje prema granici samo zato što je stara.

To ne znači da pravim slike samo zbog šoka. Šok sam po sebi vrlo brzo postane dosadan.

Mnogo više me zanima kontradikcija.

Lepota i propadanje.

Mladost i starost.

Snaga i ranjivost.

Kontrola i prepuštanje.

Nežnost i vulgarnost.

Obično i eksplicitno.

Ono što pokazujemo i ono što mislimo.

Ponekad za to treba lice ili pogled.

Ponekad stara ruka na mladoj koži.

Ponekad golotinja.

Ponekad seks.

Ne vidim ih kao odvojene umetničke svetove.

Ljudsko telo je samo još jedan jezik, a seksualnost je jedna od najstarijih i najmoćnijih stvari koje ljudi vekovima istovremeno slave, skrivaju, regulišu, zamišljaju i pretvaraju se da o njima ne razmišljaju.

Mnoga ista pitanja istražujem i kroz film.

Fascinira me šta se dešava kada žanrovi koji navodno treba da budu odvojeni počnu da se mešaju.

Kratki film i film za odrasle.

Drama i pornografija.

Fantazija i realizam.

Fine art i vulgarnost.

Nešto lepo filmsko odjednom postane eksplicitno.

Nešto eksplicitno odbija da prestane da bude ljudsko.

Fantazija može privatno da živi u nečijoj glavi decenijama bez da ikada bude izgovorena naglas. Film mi omogućava da je pustim da diše, kreće se, razvija likove i konačno postane fizički stvarna na ekranu.

To me zanima mnogo više od prostog ponavljanja vizuelnog jezika konvencionalne pornografije.

Zašto bi uverljiv kratki film morao da skrene pogled kada seks postane stvaran?

Zašto bi eksplicitni seks morao odjednom da napusti lik, emociju i priču?

Zašto smo toliko opušteni sa simuliranim nasiljem, smrću, mržnjom i okrutnošću, ali i dalje duboko nelagodni kada kamera odbije da izađe iz sobe tokom jednog od najobičnijih ljudskih činova?

Te granice me zanimaju.

I volim da ih pređem.

Takođe nisam posebno impresioniran velikim delom sveta koji smo izgradili oko sebe.

U modernom životu ima neverovatno mnogo glume.

Kako da izgledaš.

Kako da se ponašaš.

Koja mišljenja da imaš.

Kakav moral da pokazuješ.

Koga da impresioniraš.

Kako da ga impresioniraš.

Kakvo telo da pokažeš.

Koje želje su prihvatljive.

Koje misli smeš bezbedno da priznaš.

Šta mora da ostane skriveno.

Gradimo identitete za kolege, prijatelje, partnere, strance i sve više za onlajn publiku, a zatim trošimo ogromnu količinu energije da ih održavamo.

Svako postaje svoje malo PR odeljenje.

Meni je to iscrpljujuće.

I često neverovatno površno.

Zato veliki deo mog rada gleda trenutke kada ta ispolirana površina pukne.

Sekunda kada neko zaboravi pozu.

Misao koju verovatno ne bi trebalo da prizna.

Želja koja se ne uklapa u predstavljeni identitet.

Društveno neprijatna privlačnost.

Telo koje odbija da ostane mlado.

Emocija koja nije lepa.

Fantazija koja nekoga odmah natera da kaže: Ne. To je odvratno.

Često baš tu postajem radoznao.

Guram granice jer pokazuju gde ljudi počinju emocionalno da se uključuju.

Ponekad to rad učini nepopularnim.

Ponekad omraženim.

Ponekad voljenim.

Ponekad se ljudi smeju.

Ponekad ustuknu.

Ponekad gledaju mnogo duže nego što su nameravali.

Sve te reakcije me zanimaju.

Nije mi posebno potrebno da se svima sviđa ono što radim i vrlo malo me zanima poliranje ideja dok više nikoga ne mogu da dotaknu ili uznemire.

Ako se svi odmah slože da je slika ukusna, primerena i lepa, ponekad se pitam da li sam uopšte nešto otkrio.

Fotografija se ne završava ljudima u kadru.

Gledalac u rad donosi sopstvenu istoriju, moral, privlačnosti, predrasude, radoznalost, stid i nelagodu.

Dvoje ljudi mogu da gledaju potpuno istu sliku i vide sasvim različite stvari.

Jedan vidi lepotu.

Drugi opscenost.

Jedan vidi eksploataciju.

Drugi slobodu.

Jedan vidi humor.

Drugi nešto što bi očajnički voleo da nikada nije video.

Taj jaz me veoma zanima.

Ponekad čak nisam siguran da je pravi subjekt fotografije osoba na slici.

Možda je to osoba koja stoji ispred nje.

Namerno ostajem privatan i radim pod imenom Loke Utgard.

Ne želim posebno da čovek iza kamere postane tema.

Rad je dovoljan.

I možda je jedno upozorenje pošteno.

Verovatno nisam za veoma osetljive.