Poseban univerzum

Loke Utgard stoji negde između filma za odrasle i pripovedanja.

Priča nije tu da sakrije šta produkcija jeste. Ovo su eksplicitni filmovi za odrasle. Ali mislim da fantazija postaje mnogo jača kada postoji razlog zbog kog su ti ljudi zajedno i uverljiv put do onoga što se na kraju desi.

Ko su ti ljudi? Zašto su se sreli? Šta se dešava među njima? I šta polako pomera situaciju od obične ka intimnoj?

Ta izgradnja je deo iskustva.

Pogled, razgovor, neočekivana prilika, neobičan odnos ili jednostavno biti na pogrešnom ili pravom mestu u pravom trenutku može uraditi mnogo više za fantaziju nego direktan skok u eksplicitni deo.

Priča je tu da stimuliše čula, izgradi iščekivanje i da gledaocu nešto u šta može da zamisli sebe. Eksplicitni kraj ostaje odredište, ali put do njega treba da deluje kao prirodna posledica svega pre toga, a ne kao nešto zalepljeno za nepovezanu scenu.

Prvenstveno stvaram za publiku koju razumem jer sam deo nje: obične sredovečne muškarce čiji svakodnevni život često sadrži mnogo više rutine i odgovornosti nego nepredvidivosti i fantazije.

Kod tog gledaoca me zanima osećaj: ovo je moglo da se desi meni.

Običan muškarac. Uverljiva žena. Moguće mesto. Desi se nešto neočekivano, okolnosti se promene, granice unutar priče se pomeraju i normalna situacija preraste u nešto što obično postoji samo u mašti.

Tehnički kvalitet jeste važan, ali tehničko savršenstvo ne stvara tu identifikaciju. Ne stvaraju je ni zamenljivi izvođači ili scenario u koji niko ne veruje ni sekund.

Cilj je da pomešam pripovedanje sa eksplicitnim filmom za odrasle i koristim jedno da pojačam drugo.

Pravi ljudi. Prava hemija. Uverljive fantazije.